Ovih dana svuda čitamo o temi priznavanja Kosova i Metohije kao nezavisne države od strane Srbije. Medijska javnost mesecima se lagano priprema na ono što su političke elite dobile kao zadatak i uslov dolaska na vlast. Veštim političkim igrama, stvar se već duže vreme prolongira i odlaže, no strpljenje velikih sila svakako je pri kraju i vladajuće političke strukture moraće da isporuče ono što su obećali ne bi li na vlast došli. Narod, poput one žabe u loncu već odavno je skuvan. Uspešno nametnutim defetizmom i obuzetošću konzumerizmom, godinama smo gubili svoj identitet, običaje, verovanja, patriotizam, zalaganja, pripadnost, saosećajnost, stavove, bilo koji vid nacionalnosti i osećaja pripadnosti nacionalnom biću države Srbije.
Tokom proteklih dve i više decenije čuo sam mnogo poređenja problema Kosova i Metohije sa raznim svetskim problemima, pravljene su razne stilske figure koje bi se poredile sa ovim sada već decenijskim (barem računajući poslednjih 50 godina, da ne govorimo o vekovima) problemom Srbije i njenog nacionalnog bića. Nikada još nisam čuo nikoga da problem opisuje onakvim kako on zaista deluje.
Eto otuda i kanibalizam. Srbiji je neko vezao desnu ruku do lakta, godinama je tuče po toj ruci, seče, grize je deo po deo kidajući joj meso i soleći rane, no ona ipak nekim čudom zarasta, ne želi da otpadne od tela. Više od dvadeset godina ta mučena ruka se opire i drži uz telo i taman kada su se polako svi počeli navikavati na realnost da ruka ipak neće otpasti od tela sama, pa čak i kanibali koji bi ruku da prožderu, žrtva je počela osećati nove pritiske u vidu sopstvene dileme da li da sopstvenu ruku zadrži na telu.
Dugo su kanibali mozgali i smišljali načine kako da privole svoju žrtvu da preboli svoju desnu ruku i nateraju je da dozvoli da joj je istrgnu iz tela. Posle dugo vremena, došli su na briljantnu ideju, koja je pre samo par decenija i samoj žrtvi delovala smešno, no sada je izvor njene velike dileme. I šta sada nude svojoj žrtvi? Nude joj da sama sebi odseče ruku i pojede je. Usput nudeći da ruku pripreme na izvrsne kanibalsko kulinarske načine, ne bi li ta ruka bila što ukusnija za progutati. Velika su ta iskušenja, godinama je ta ruka vezana, okovi je stiskaju, rane su usoljene, razum kreće da se poigrava sa žrtvom. Da li zaista odgristi sebi ovu ruku i krenuti u slobodu. Da mi nije ovog okova i bolova koje trpim, možda bih bila slobodna, ostavili bi me na miru, imala bih poštovanje jer dugo sam odolevala, pitala se žrtva.
Pa da, ali pojedem li svoju ruku, postaću i sama kanibal. Ali svi oko mene su već članovi kanibalskog društva, zašto da se jedina ja pravim pametna. Unutrašnji glas savesti joj reče da oni jesu kanibali, ali za razliku od žrtve oni se ne hrane svojim mesom i udovima već isključivo tuđim, pa vodeći se time postavlja se pitanje da li će ta ruka biti poslednje jelo na meniju. Preduga borba za opstanak ruke u celini svog fizičkog i duhovnog bića, nameće žrtvi pogrešnu percepciju, usmerava je ka pogrešnim odlukama, navodi je da sama uradi sebi ono što kanibali nisu već decenijama uspeli. Da li će žrtva postati kanibal? Da li će se poistovetiti sa decenijskim tlačiteljem? Da li će odgristi svoje fizičko i nacionalno biće?
Ukoliko do toga i dođe, žrtva u svojoj dubokoj podsvesti može biti sigurna samo u jednu stvar. Ta desna ruka neće biti poslednje jelo na meniju. Ko će dalje proždirati njene udove, drugi ili ona sama, ostaje na njoj da prevagne.